Legende vlasotinačkog sporta – Predrag Filipović

PREDRAG FILIPOVIĆ (brzo hodanje) rođen je 5.oktobra 1978. godine.

Osnovnu, kao i srednju građevinsku školu završio je u Vlasotincu, a višu tehničku školu u Nišu – građevinski smer.

Pitali smo ga kako je sve to počelo…

– Atletikom sam počeo da se bavim 6. jula 1996. godine u tadašnjem Atletskom klubu „Crna Trava“ kod poznatog i priznatog trenera Tomislava Stefanovića. Sa treninzima sam počeo slučajno kao učenik treće godine srednje građevinske škole, jer sam hteo da upišem vojnu akademiju. Prva takmičenja a posebno polumaraton u Leskovcu oktobra 1996. godinem bila su osnovni razlog da se ozbiljnije bavim atletikom. Početkom 1997. godine i prva takmičenja u Jugoslaviji u Podogorici, jačala su mi svest da puno ozbiljnije pristupim treninzima. Prekretnica mi je bila Državno prvenstvo u Vlasotincu u brzom hodanju. Tada kao junior bio sam 4-ti. Tu sam se pronašao i sledio ubrzani progres rezultata. Sa prvih 52 minuta za četiri meseca spustio sam rezultat na 45 minuta, a to je bila prva godina seniorskog staža 1998. godine, doneo je neverovatnih 1,29:57 na 20 km, sa nepunih godinu treninga. Već 2000-te godine usledio je novi rezultatski napredak 1,26:04, a 2002-e i ulazak u svet vrhunskog sporta kada sam se kvalifikovao za Evropski prvenstvo u Minhenu u Nemačkoj – kazao je Predrag.

Na sportskim priredbama akcenat je uvek na rezultatima, ali postoji i druga strana medalje, tj. strana samog takmičenja. To su situacije koje se pamte i prepričavaju. Postoje komične i one malo ružne, ali sve one ostaju kao uspomene. I sa setom i određenom nostalgijom ih se sećamo.

– Posebno se sećam odlaska na Svetski kup u Torino u Italiji 2000.godine kada smo vozom putovali dva dana preko Beča. U pojedinim trenucima nismo ni znali gde se nalazimo, ni u koje mesto presedamo, ni kad treba da stignemo na krajnje odredište. Posle te trke odmah smo se ukrcali u voz i išli za Slovačku, a potom posle višednevnog pučešestvija i to nakon dve nedelje najzad smo stigli kući – kaže Filipović.

Posebno specifično takmičenje su Olimpijske igre, najveća svetska smotra sportista, jer na Olimpijadi svi sportisti su pod određenom takmičarskom tenzijom, nekako su svi napeti u očekivanju svojih nastupa.

– Da bi se relaksirali, sportisti se međusobno druže, hrabre jedni druge i prepričavaju se iskustva sa nekih ranijih takmičenja. Sportistima iz ekipnih sportova je interesantno da čuju kako se putuje vozom i u društvo, vrlo često, i švercera i spavanja na klupama po železničkim stanicama. Posebno su zanimljivi i interesantni susreti sa sportskim zvezdama koje sam mogao, pre toga, da vidim samo u televizijskim prenosima. Imao sam tu sreću i privelegiju da mnoge vrhunske sportiste sretnem i lično upoznam. Najveći broj njih su veoma pristupačni i jednostavni ljudi. Inače, uvek sam se trudio da što bolje upoznam zemlje i gradove u koje sam nastupao kao takmičar. Sasvim drugojačije sam zamišljao fudbalski stadion ,,Stanford Bridž“ u Engleskoj dok ga nisam, lično, posetio. Moja očekivanja su bila da se oko samog stadiona nalazi velika površina, kad ono, stadion je ,,ušuškan“ između samih zgrada. Posebno bih istakao boravak u Rusiji. Osećao sam se da sam kao kod svoje kuće, jer domaćini su bili izuzetno gostoljubivi i predusetljivi u svakom pogledu, spremni da uvek pomognu. Takođe, me izuzetno impresionirao i Japan, kao država a posebno njihov narod. Tu se sve zna. Mladi poštuju starije i svi su , nekako, u pokretu i gotovo svi posebnu pažnju poklanjaju telesnim vežbama. Posebno me čini zadovoljnim i srećnim što sam sa svim kolegama iz reprezentacije bio i ostao u veoma korektnim i dobrim odnosima. Sa nekima se i sada čujem, čestitamo jedan drugome slave i druge porodične događaje. Nažalost ima i zavidnih i ljubomornih, ali, njih, je na sreću u zaista malom broju – kaže naš četvorostruki olimpijac i dodaje:

– Moram reći da sam mnogo uložio u radu na treninzima i nikad se nisam predavao da bih dosegao do ovih rezultata koje sam postigao. Bilo je tu mnogo odricanja i rada, na stotine kilometara sam prepešačio ni sam ne znam koliko sam tona znoja prolio. Vrhunski rezultati traže i zahtevaju krvav i stručan rad, kao i pravu podršku. Imao sam tu sreću da sam za trenera imao vrhunskog učitelja i bivšeg reprezentativca Jugoslavije i čoveka koji je iznedrio više šampiona za najveća svetska takmičenja gospodina Tomislava Stefanovića. Takođe, posebnu zahvalnost dugujem i Stojanu Babastojanskom, koji je mnogo učinio i dao ,,kraljici sportova“ u Vlasotincu, od osnivanja atletskog kluba ,,Crna Trava“ do stvaranja više nego dobrih uslova za bavljenje atletikom. Nikad sebe nisam štedeo, ni na treningu, a još manje na samom takmičenju, od onih najnižih do najvećih. Imao sam silnu i veliku želju da uspem i u tome ništa nije moglo da me spreči. Trenirao sam i kad sam bio bolestan, po kiši i snegu, po nesnosnim letnjim vrućinama. Nikad nisam želeo da odustanem. Kad je staza za trening bila u zimu pod snegom, nisam se libio da uzmem lopatu i očistim sav sneg sa staze. Rad na treninzima završavao sam sa trenerom poslednjeg dana, 31. decembra, a već sutradan 1. januara bio sam na treningu. Nisam želeo da prepustim nijedan dan a da nisam u trenažnom procesu. Nisu mogle da me slome i pojedine nepravde selektora, tada sam rad pojačavao sve u želji da pokažem svoje sportske vrednosti. Mnogo puta ustajao sam umorniji nego kad sam uveče otišao da spavam. Sve su to bile stvari koje su me učinile jačim i čvršćim i zato mogu u potpunosti biti zadovoljan onim što sam postigao u svojoj karijeri.


Predrag Filipović i Tomislav Stefanović

Mnogo je dobrih rezultata iza ovog momka a mi smo izdvojili neke:

– 11 puta državni prvak
– državni rekord za mlađe seniore ( 2.000 .god – 1,26:04) i seniorski (2003.god. – 1:21,49) na 20 km.
– 2. mesto na 20 km. – EAA miting u Slovačkoj – 2006. god.
– 3. mesto na Otvorenom prvenstvu Ukrajine na 50 km. – 2010.god.
– dva puta drugi na Štafentnoj trci u Slovačkoj – 2001. i 2002.god.
– 12 medalja na prvenstvima Balkana ( 5 zlatnih, 3 srebrne i 4 bronzane medalje)
– Balkanski kros 1999.godine – mlađi senior
– Dvomeč Mađarska – Jugoslavija (proglašen za najboljeg mladog takmičara) – 1998.god.
– 3 Evropska kupa – 2000, 2003, 20011. god.
– 5 Svetska kupa – 2002, 2004, 2008, 2012, 2016.god.
– 2 Mediteranske igre – 2005. (Almerija), 2009. god. (Peskara)
– 3 Evropska prvenstva – 2000. (Minhen), 2006. (Geteborg), 2010. (Barselona)
– 4 Svetska prvenstva – 2003. (Pariz), 2007. (Osaka), 2009. (Berlin), 2013. (Moskva)
– 4 Olimpijade – 2004. (Atina), 2008. (Peking), 2012. (London), 2012. (Rio – Brazil)
– Dobitnik Oktobarske nagrade Vlasotinca – 2006. god.
– Najbolji senior Srbije – 2006. god.
– Univerzijada 2005. god. (Izmir)
– Od 2017. godine počeo da se bavi trenerskim poslom u AK ,,Vlasotince“ sa decom atletske škole i mlađim pionirima.

Ovaj sadržaj je deo projekta koji je sufinansirala opština Vlasotince. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.